Petra Šnajder:
Evil devil
Prodala je Vragu dušu za jednu želju. Nije to ni bila loša trgovina budući da duše nije imala. Tako jednostavno nasamariti Vraga. Tek se na trenutak zabrinula što je tako olako nasjeo (ili nasjela?). Vrag bi sigurno trebao znati takve stvari – tko ima dušu, a tko ne. S kim može trgovati i s kime mu se isplati.
Pa ipak, Ugovor je bio jako jednostavan, bez teksta ispisanog sitnim slovima na dnu stranice, bez čitaj-između-redova. Bez ikakvih kuka i kvaka. Njoj želja, bilo koja, i bit će ispunjena, koliko god se činila nemogućom, koliko god se opirala zakonima fizike, metamatike, logike, zdravog razuma, religije ili već nečemu tome sličnom. Ali nakon toga, kad dođe vrijeme, Vrag će doći po njezinu dušu. Naravno, tijelo će tada biti mrtvo.
Pitala se što radi s dušama. Jede ih? Muči u Paklu? Te su joj ljudske ideje zvučale besmisleno. Zašto bi netko nematerijalan, tko nema tjelesnih potreba, išta jeo? A kamoli nešto tako nemesnato kao dušu? Neke su još k tome iskvarene i sigurno nemaju fini okus. A i čime bi ih začinio? Preljevom od savjesti? (Stvarno, kakvih li gluposti!) Nakon čitave vječnosti, ili barem nakon 13,4 milijardi godina (koliko je svijeta i vijeka) Vragu bi sigurno dosadilo mučiti ljude u Paklu. Svaki dan isto. Jauci. Preklinjanja. I još jauka. A o smradu da ne govorimo... Ne, ne, ne. To je prebesmisleno. Vrag je ipak nekakvo biće (ili nebiće) koje je obdareno određenom razinom inteligencije. Sigurno više od nekog običnog čovjeka. I od onog neobičnog. I s takvom inteligencijom sigurno ne bi mogao čitavu vječnost mučiti ljude i ostatke njihovih duša u Paklu, dosadilo bi mu. Sigurno je nešto profinjenije u pitanju. Nešto elegantnije. Morat će ga to pitati.
Vrag je ipak pametniji od Zlatne Ribice. Rekao je da ispunjava samo jednu želju u zamjenu za jednu dušu. I to je to. Naravno, rekao joj je, uvijek može nekome oteti njegovu dušu pa je kod Vraga zamijeniti za još jednu želju, ali to je i onako zapravo nemoguće jer samo je Vrag taj koji zna kako nekome uzeti dušu. Dakle, jedna želja.
Pametniji je od Zlatne Ribice. (Koja naravno da postoji, što god vi mislili. Jer ako postoji Vrag, zašto ne bi i Zlatna Ribica?) Ribica ispunjava tri želje i ne traži ništa zauzvrat. Dobro, osim da je se ne pojede, ali budimo realni, tko bi htio pojesti nešto što smrdi na ribu i još je od metala?! Mala riba – mali mozak. Nije baš pametna. Zaželiš dvije želje i onda s trećom zaželiš još tri i tako u beskonačnost izrabljuješ mogućnosti Zlatne Ribice. Trebala je poslove sklapati preko ugovora. Ovako sada sigurno još uvijek ispunjava želje prvog čovjeka na kojeg je naletjela. (Jer takvi su ljudi – pohlepni.) Zato je nikad nitko nije ni vidio. Vrag je uveo jednostavno pravilo: koliko duša – toliko želja.
I tako dakle, njezina želja. Vrag joj je rekao da ga pozove kada bude bila spremna za svoju želju. Pa... bila je spremna. Samo nije znala kako da ga pozove. Kad su se prvi puta sreli, bilo je to sasvim slučajno. Nabasala je na njega dok je oko devet navečer u nekoj uličici iza smrdljivog kontejnera s nekim umirujućim beskućnikom sklapao Ugovor. Beskućnik je zaželio luksuznu vilu. Vrag mu je odmah dao ključeve od vile na obali, ali beskućnik se zeznuo u jednoj maloj stvarčici – par minuta nakon primopredaje ključeva, umro je. Trebao je zatražiti da ne umre, ali onda ne bi mogao zaželjeti i vilu. Ovako je beskućnik na par trenutaka bio vlasnik najljepše i najveće vile. Vrag je jeftino dobio još jednu dušu.
Tamo u toj uličici i ona je sklopila svoj Ugovor s Vragom. U dva primjerka, sve po PS-u. I sad je bila spremna da dođe i ispuni je. Samo, kako da ga pozove? Valjda se odaziva na ime Vrag. To su mu ime nadjenuli ljudi. Treba ga pitati koje mu je pravo ime.
Hm, gospodin ili gospođa? Tj. gospodična. Nije još čula kako je Vrag u braku. Po izgledu se nije moglo zaključiti kojeg je spola. Ono što je sigurno – nije imao rogove, ni rep, ni papke, ni praseći nos. Nije imao ništa jer nije bio materijalan. Možda bi se po dubini glasa moglo zaključiti da je muško, iako je i to nepouzdano jer bi svaki glas koji dolazi iz dubina Pakla bio dubok.
Počistila je i uredila stan – ipak joj dolazi gost. Stavila je kuhati vodu za čaj (za sebe, ne za Vraga) i pozvala ga:
„Vraže?“ sramežljivo.
Čeka.
Ništa.
Mislim stvarno! Apsolutno neodgovorno od jedne takve ličnosti!
„Vraže?!“ malo glasnije i ljuće.
Evo ga. Bez da je išta pitao, baršunsto se zavalio u stolac za ljuljanje.
„Spremna sam za svoju želju.“
Stolac se zaljuljao.
„Mogu?“
Stolac se zaljuljao.
„Želim... želim znati apsolutno Sve!“
Stolac se prestao ljuljati.
Odjednom joj se glava ispunila svime. Svašta je znala i razumjela. Znala je kako napraviti enchillade, kako upravljati avionom, kako izlječiti AIDS, kako pisati na kineskom, od čega je napravljen Mjesec, što znači Orbitopsella Praecursor, kako svirati na fagotu, zašto ljudi imaju po 5 prstiju, a ne 7, kad je stvarno rođen Isus i što je stvarno radio u slobodno vrijeme, zašto susjed vara svoju ženu i s kime (gej je!), znala je sve, sve, sve.
Ali to nije bilo Sve.
„Vraže, to nije Sve!“
„To je sve što ja znam“, dubok glas iz stolca za ljuljanje.
„Ali nije apsolutno Sve! To je relativno sve!“
„Ne možeš znati više od mene. Ne mogu ti dati ono što i sam ne znam. I mi još uvijek imamo problema s razumijevanjem nekih stvari – recimo, trenutak Velikog Praska, postanak živog iz neživog, pronalazak tamne materije (iako mnogo naših sumnja kako smo to mi sami), ima li Boga ili ne, koji je smisao života i koji je smisao smisla. Još se uvijek istražuje.“
Ljuta je.
„Kvragu! Pa nismo se tako dogovorili! Rekao si da možeš ispuniti apsolutno svaku želju!“
Stolac za ljuljanje se nervozno ljulja.
„I mogu. Osim ove. Nitko me još nije tražio takvo što. Obično me traže neiscrpljivo bogatstvo, izlječenje od smrtonosne bolesti, uskrsnuće, beskonačan život, nečiju vječnu ljubav, sreću, mladost, trojku iz matematike, prirodno plavu kosu. Znaš već – neke primitivne gluposti.“
„Dakle, ne možeš mi ispuniti želju.“
Stolac se nelagodno zaljulja.
„A što radiš sa svim tim silnim dušama?“
„Koristim ih kao tapete. S vremenom se odljepe pa mi trebaju nove. Trenutno renoviram dnevni boravak.“
„Znala sam da ih ne jedeš!“ radosno je uskliknula.
„Ne, odvratne su. Jesi li ti ikada probala pojesti tapetu?“
„Još nešto. Gdje je Zlatna Ribica?“
„Kod mene u akvariju uz Zlatnu Jegulju. Još nešto?“
„Da. Nema želje – nema duše!“
„Pošteno“, kaže Vrag i ode.
Stolac se prestao ljuljati.
Odlazi u pekaru. Ispred nje neka sirotinja moli milostinju:
„Gospođo, dajte mi nešto, Bog vas blagoslovio...“
„Gospodična!“ bezdušno uzdahne i nastavi dalje.
Zaboravila je pitati Vraga koje mu je pravo ime.