Marin Pelaić
NEŠTO JE POŠLO PO ZLU KOD TELEĆE PEKE S KRUMPIRIMA
Urlik koji je bio kombinacija oduševljenja i frustracije prolomio se svježim seoskim zrakom nakon što je okončana još jedna partija briškule u parovima. Naime, u teoriji i po predviđanjima, slabiji par upravo je vezao treću pobjedu zaredom i velika senzacija bila je na pomolu.
Psovka, točnije kletva koju je tad ispod glasa božici Fortuni uputio jedan od igrača gubitničkog para bila je prva naznaka nervoze u danu koji je bio stvoren i zamišljen za opuštanje – šestorica prijatelja otišli su kod sedmog na selo; subota je, proljetni dan - sunčan, ali ne prevruć, gajbe pive ohlađene, cvijeće u cvatu, zelene travke u plesu, brojevi supruga na mobitelu blokirani… Zaista, da je netko prošetao uz svježe obojenu ogradu koja je omeđivala veliko dvorište oko kuće, pomislio bi da prolazi kroz Hobbiton – samo da su sedmorica prijatelja rastom bili niži i trbusima uži.
U održavanom vrtu, oko okruglog PVC stolića, tridesetak metara ispred kuće sjedila je spomenuta četvorka i kartala. Peti, domaćin Prpan, dijelio je novu rundu piva i dobacivao nesuptilne provokacije favoriziranom paru koji je nizao poraze.
„A di su nji' dva?“, upita vidno raspoložen jedan iz pobjedničkog dua.
Dvojica o čijoj se trenutnoj lokaciji raspitivao bili su Kele i Milan. Oni su odmah po dolasku preuzeli odgovornost za pripremanje teleće peke s krumpirima, onoga što je i bio neposredan povod okupljanja.
„Di je zapelo? Kojega đavla izvode su ton pekon?“, preformulira preciznije pitanje onaj koji je bio u sukobu s božicom sreće.
Budući da su upravo bile podijeljene karte za novu partiju, oba su pitanja ostala neodgovorena. Uz cvrkut ptica zametnuo se novi boj. Favorizirani par ovog je puta lako je došao do prvog trijumfa što je adrenalin i pažnju usmjerilo na daljnja zbivanja za bijelim stolom. Uslijedila je nova partija briškule, nova runda piva, ali i novi poraz favorita.
„Al' ne, stvarno“, upita jedan od pobjednika. „Šta više izvode nji' dva? Oli je ništo pošlo po zlu?“ Apetit je rastao, ne samo kartaški.
Domaćin Prpan, koji je cijelo vrijeme domaćinski zujao oko stola dijeleći pive i opaske, ponudi se da će otići vidjeti. Vidjevši da nitko ne inzistira preuzeti to zaduženje, on odloži bocu poluispijenog napitka od hmelja i zaputi se preko vrta, kroz kuću, do stražnjeg dvora gdje se nalazio vanjski kamin.
„Ol' je šta pošlo po zlu, a? Di ste vas dv-“, zausti domaćin pitanje dok je kroz stražnja vrata izlazio u stražnji dvor, ali ga ne uspije dovršiti – tek naglo zastane u mjestu, iskolači oči i osjeti nalet vrućine oko glave.
Pokraj kamina je stajao Milan i jednako zabezeknuto gledao njega. Dvojica su se gotovo pola minute gledala u tišini, jedan zaprepašten drugim, mada je bilo bjelodano da je Milan taj koji treba prvi progovoriti; koji treba ponuditi koliko-toliko suvislo objašnjenje.
U ruci je, naime, držao krvlju umrljan žarač, a beživotni Kele je ležao pola metra od njega, glave i bijele majice oblivenih krvlju.
Kako je jedini pokret koje su Milanova usta napravila bilo gutanje pljuvačke, domaćin napravi dva-tri sitna koraka naprijed, pogledom skačući s Milana na Kelu i obrnuto.
„Šta se dogodilo?“, izusti šokirano domaćin, mada je pitati to imalo smisla koliko i psa koji pokunjeno sjedi pored govna pitati što je napravio.
„Milane, šta je bilo?!“, upita Prpan opet, ovog puta zapovjednim tonom.
„Čekaj, sve ću ti objasnit!“ oglasi se napokon Milan.
Domaćin priđe Kelinom tijelu. „Je li mrtav?“ upita.
„Mrtav, Prpane, dašta nega mrtav“, reče Milan.
„Iđen zvat druge“, reče Prpan, „moramo zvat hitnu, policiju!“
„Čekaj, Prošpe, svega ti, čekaj!“, reče Milan gotovo plačnim glasom. „Deder da ti objasnim.“ Nekoliko dramatičnih trenutaka trajala je šutnja, a onda Milan napokon reče: „Ja. Ja san ga ubijo.“
„Ti?! Zašto, jebote?!“
„Neman pojma!“
„Nemaš pojma zašto si ubijo čovika?!“
„A neman, pas mu mater, neman!“
I dalje se čuo cvrkut ptica te u nosnicama osjećao miris proljeća, ali je u ovom kontekstu to naglašavalo nadrealnost situacije.
„Čekaj“, reče domaćin. „Ajde mi ispričaj šta je bilo. Svaku redon!“
„Evo, evo, oću, Prpane, oću!“ reče skrušeno Milan, ne ispuštajući žarač iz ruke. „Znači… Ja i Kele… Pripremali smo peku, pričali, zajebavali se…“
„Jeste li se posvadili?“
„Nismo, Prpane, Gospe mi od Vičnjaka, nismo!“
„Nega?!“
„Pa govorin ti – razgovarali smo se, nešto se i nasmijali i… I… Ne znan šta b' ti reka. Ja san drža ovi žarač u ruke k'o i sad, on se okrenijo stavit peku… Kako se okrenijo, u meni nešto prorad'lo, nešto se zapalilo u meni – i ja paf!-paf!-paf! – zveknijo ga žaračon po tintari di koji put, on se skljoka… I unda si doša ti.“
Prpan je promatrao Milana pa leš – hoće li Kele sad ustati i priznati da mu je na glavi kečap a ne krv; hoće li Milan sad samo prasnuti u smijeh i reći mu da je naivčina? Ne, Milan je i dalje bio sablažnjen, a Kelina glava bila je izobličena.
„Pa koji kurac si njega izudara?!“, prasne bijesno Prpan.
„Ne znan, jeb'o ga ja!“, reče Milan.
„Šta nis' izudara zid?! Šta teletinu sirovu nisi namlatijo?!“
„Ne znan, ne znan!“ zavapi Milan. „To je nešto u meni bljesnilo… Znaš kako tigar – okreneš mu leđa, odma napada. Može bit dresiran i poznavat dresera cili život, ako mu ovi okrene leđa – gotovo, on isti sekunad napada!“
„Pa jesi li ti Milane tiger, jebo te pas?!“
„Kad se naljutin, moj Prpane, i gori o' tigra!“
„Ali reka si da se nisi ljutijo, da se niste posvadili!“
„E! I nismo – nismo, Prpane moj, Gospe mi od Vičnjaka!“
„Pa kojega đavla si ga onda ubijo k'o pasa?!“
„Ne znan, kad ti govorin da ne znan!“
Prpan dlanovima pređe preko lica, kao da se umiva, u uzaludnoj nadi da možda sanja. U tom trenutku shvati da Milan u rukama još uvijek drži žarač te da bi, nastavi li ga verbalno napadati, mogao i na njega nasrnuti.
„Ajde Milane“, reče smirenije što je mogao, „spusti oti žarač.“
Milan ga posluša.
„A dobro di ste vas tri, a?“ čuo se glas Saje koji se krupnim koracima približavao stražnjem dvoru. „Vi k'o da prvo iđete uvatit oto tele a-“ Usporedba nije bila izrečena do kraja – dramatično ju je prekinuo prasak o tlo pivske boce koja je iskliznula Sajine iz ruke. „Ljudi Božji!“ poviče on. „Šta se ode dogod'lo?!“
Prpan pogleda Milana. Što da kaže? Da odmah okrivi Milana, tj. kaže istinu? Da se napravi blesav pa kaže da nema pojma? Da laže u njegovu korist i kaže da je bio nesretan slučaj?
„Mene je prispojilo“, prizna ipak Milan.
„Šta te prispojilo?“, upita zaprepašteni Sajo.
„A Kele i ja smo ode radili oko peke, pričali, zezali se… Kad u jedan momenat – paf! – kako se on okrenijo, tako ga ja opizdijo žaračon i eto ti na. On odma zalega.“
„Je, je“, reče iznervirano Prpan. „Kako se samo usudija nakon udaraca žaračon po glavi zaleć mrtav?! Stvarno je pizda!“
„Znaš Prpane da ja to nisan tijo tako!“, reče Milan.
„Oćemo l' zvat hitnu?“, upita Sajo.
„Ma koja hitna“, reče Prpan. „Nema njemu spasa.“
„A policiju?!“, opet će Sajo.
„Zov'te“, reče Milan. „Zaslužijo san.“
„Ma, koja policija?!“, pobuni se Prpan. „Jes' ti normalan?! Da susidi vidu da mi policija dolazi u kuću, ajme sramote, ne b' se opra o' toga godinama!“
„Šta ćemo onda?“, upita Sajo.
„Najbolje da ostalima ništa ni ne govorimo“, reče Milan.
„Ma jel'?!“ reče Prpan zajedljivo. „A šta ćemo in reć, di je Kele?“
„Oša doma“, reče Milan.
„A kad se u utorak bude dogovaralo za poć gledat Ligu prvaka?!“, reče Sajo. „Šta ćemo unda reć? Još u utorak igra Mančester, Kele to ne bi propustijo ni mrtav!“
Koji trenutak kasnije još je jedna pivska boca bila kolateralna žrtva incidenta sa žaračem; naime, sad je Tihan došao vidjeti što je pošlo po zlu oko teleće peke s krumpirima, a umjesto eventualnog problema kulinarsko-logističke prirode, naišao je na scenu kakvu je dotad poznavao samo iz omiljene serije – Krim tim 2: Pravda na zadatku.
„Šta se ode dogod'lo?!“, zavapi Tihan.
„Milan ubijo Kelu“, reče Sajo.
„E jesi prijatelj, svaka t' čast!“, reče ogorčeno Milan.
„Šta je bilo?“, upita Sajo začuđeno.
„Pa isti sekunda si me otkuca!“, reče Milan.
„Pa meni si sam prizna kad san doša!“, reče Sajo.
„E, jesan!“ reče Milan. „Onda pust' mene da priznan šta triban priznat!“
„Zašto si ga ubijo“, upita Tihan, „krvi ti iz nosa?!“
„Prispojilo ga“, reče Sajo.
„Opet mi se ubacuješ u rič!“, zagrmi Milan.
„Šta je, oš i mene žaračon na mrtvo ime pribit?!“, odvrati Sajo.
„Smirite se, ljudi!“, reče Tihan. „Oćemo l' se na kraju svi među sobon poubijat?!“
Zavlada tajac.
„Reci, Milane“, nastavi Tihan, „šta ti bi? Imadeš li doma kakovih problema? Žena, dica? Kladionica?“
„Au, jebate!“, javi se Sajo. „Deder vidi nam Tihana našega, posta je pravi Doktor Oz!“
Ova primjedba zakuhala je novu prepirku. Vika je dozvala i preostalu dvojicu koja su bili u vrtu. Uskoro su svi sve znali.
„Ajmo ga u more bacit!“, ponudi Tihan rješenje.
„Di u more“, reče Prpan. „Ima uru i nešto vozikat se do tamo.“
„Amo unda u riku!“, reče Sajo. „To je na po ure!“
„Ostat će krvi po autu“, reče Prpan. „Nemojmo ga micat odavden!“
„Zakopajmo ga onda ode“, reče netko.
„Mrš!“ plane Prpan. „Kopaj ti mrca u svoj dvor! Uostalon, još će mi ga Rex raskopat kad ga puštin s lanca!“
„Ali, čekajte!“ reče Sajo. „Zašto se mi svi zajebavamo s ovin?! Jel' Milan ovo učinijo? Je! Prema tomu, neka sam to nekako riješi.“
„E nisan mislijo“, reče Tihan. „da ću o' tebe to čut, crni Sajo! Ti b' prijatelja u nevolji ostavijo!“
„Tako je!“, reče Milan.
„Mi smo svi ode k'o braća“, reče Prpan. „Jedan za drugega umrit ako triba! Polako… Nešta ćemo smislit… Samo, šta?“
* * *
Sunčano poslijepodne pretvorilo se u svježu noć; okupljeni za kamenim pravokutnim stolom ispred velikog vanjskog kamina, šestorica prijatelja su, nijemo odobravajući, čačkalicama i prstima trijebili komadiće mesa koji su im zapeli među zubima. Sajino podrigivanje izazvalo je nalet nestašnog smijeha. Mada je bila povod okupljanju, peka zasigurno nije bila njezin vrhunac – vrhunac će započeti za koju minutu, s bokalima crnog vina te harmonikašem koji upravo vadio svoj instrument iz futrole.
Nije trebalo dugo čekati – razgalio ih je već prvim stihovima stare Halidove uspješnice. Zaljubljeni pogledi i prijateljska tapšanja oko stola prerast će u urlanje omiljenih refrena i zdravice.
„A jebote“, reče Prpan naginjući se Saji nad uho, u s borbi s akustikom pjesme Hanke Paldum. „Kako je bilo počelo… Mislijo san već da je cili dan otiša u niku stvar!
Kroz oblak dima cigarete, Sajo je potvrdno kimao glavom. „Slažen se! Srića, radili su nan klikeri! Nego… Šta ćemo reć Kelinoj ženi i dici?“
Prošpe odmahne rukom. „Bijo s nama, ijo i pijo, mi ga iskrcali prid zoru kraj zgrade… Otad ga nema. Bit će da je čovik pobiga od života, svega mu bilo dosta. Oli bi bijo prvi?!“
Šestorica prijatelja jedan drugome konspirativno nazdrave. „Ajmo, majestro!“, zaurla Tihan. „Napravi pauzu!“ Harmonika naglo zanijemi. „Ajde i ti malo popij i nešto žvakni da nan ne ostaneš bez snage! Pa ćemo mi još tamburat!“
Harmonikaš rado prihvati sugestiju; skloni harmoniku te sjede za stol. Prpan mu donese tanjur i gurne prema njemu ostatke teleće peke s krumpirima. „Prijatno“, reče, lijevajući glazbeniku u čašu vino dok je ovaj viljuškom uzimao komad mesa.
„Dobro tamburaš, svaka ti čast“, udijeli mu Tihan kompliment.
Kako je žvakao, harmonikaš zahvali kimanjem glave.
„Zovemo te i drugi put, ništa ne brini“, doda Sajo.
„A, rec' ti nama“, ubaci se Prpan, „kakova ti je naša peka?“
„Odlična!“, spremno će glazbenik. „Meso odlično, krumpiri taman. Samo… Moran priznat…“
„E?“, ohrabri ga Tihan.
„Ova teletina… Mislin, lipo ste ispekli, samo mi je mrvicu slankasta i malo baca na govedinu. Ali, ukusno je, baš je ukusno!“
Prpan se nasmije. „E, moj pajdo“, reče zadovoljno. „Nije ti to teletina! To ti je – keletina!“
Smijeh se razlegne stolom. Harmonikaš, ne shvativši poantu, nasmije se iz pristojnosti i nastavi jesti. Krumpiri su zaista bili savršeni, a meso fino. Peka, usprkos prognozama, ipak nije pošla po zlu.